Šampion koji razume šampiona

Deo preživljavanja Novaka Đokovića posle osvajanja Rolan Garosa, najbolje je objasnio Stanislas Vavrinka, u dramatičnoj ispovesti o tome kako ga je, sa ivice nervnog sloma, savladao u finalu Njujorka

Deo preživljavanja Novaka Đokovića posle osvajanja Rolan Garosa, najbolje je objasnio Stanislas Vavrinka, u dramatičnoj ispovesti o tome kako ga je, sa ivice nervnog sloma, savladao u finalu Njujorka

Priče o emotivnim i fizičkim problemima Novaka Đokovića na vrhuncu karijere, kao i izjave da ne želi više da mu titule i prvo mesto budu prioritet, nastavljaju da izazivaju nedoumice i oprečne komentare.

Malo je vrhunskih sportista koji mogu da razumeju stanje posle duge serije rekorda, a još manje takvih koji bi otvoreno govorili o sopstvenim nedoumicama i padu motivacije.

Zato je dragocena ispovest Stanislasa Vavrinke švajcarskim novinarima, o preživljavanjima pre, u toku, i posle meča sa Đokovićem, u njujorškom finalu:

„Mnogi me pitaju kako sam uspeo nonšalantno da uđem na teren svega pet minuta posle napada panike i napora da zaustavim suze (samo sam pokušao, ali nisam uspeo). Bio sam srećan zbog same činjenice da niko nije primetio moje crvene oči. Ispred 23.000 gledalaca i kamera sa svih strana, to nije lako, ali morao sam da prikrijem stanje u kojem sam se nalazio. Mora da sam izgledao grozno, jer sam bio blizu sloma, trenutka kada sve to ispustite iz sebe, fizički i mentalno. Stvarno sam osećao da sam na granici. Možda su, zbog vrućine, svi mislili da se znojim. A, bilo je i toga.

I, kako samo uspeo? Reći ću vam: kažnjavao sam samog sebe. Trudio sam se da svaki poen produžim što više, još jednim udarcem, da mi pate noge, a ne glava. Mučio sam se dok mi ne ponestane vazduha. Posle takvog poena glava nije sposobna mnogo da razmišlja. Sve što je ostalo od energije i koncentracije troši se na sadašnji i sledeći trenutak. Ništa više, ništa dalje od toga.

Ali, moram da priznam: kroz čitav prvi set često sam se pitao kako ću izdržati dalje. Kada sam tako nervozan, umor se oseća jače, mnogo jače! I noge toliko bole … Čak sam vikao ljudima u mom boksu: Ne mogu, mrtav sam, ne osećam noge!

Toliko sam se mučio i pritiskao, gubio vazduh, da sam na kraju prigušio glasove u glavi. I danas to pričam sa osmehom, ali ne možete ni da zamislite koliko te misli mogu da preovladaju… Sa umorom, nisam više mislio ni o čemu, čak sam počeo da igram dobro, opustivši ruku za bekhend i servis.

Sada moram malo da odmorim mašinu. Posledice su ostale. Kada osvojiš grend slem turnir dosegneš sulud nivo emocija, drugačije stanje (žao mi je, ali to se teško objašnjava rečima). Nekada je teško opraviti se, vratiti telo i misli kući, ili prvom kolu sledećeg turnira, kao da se vraćaš sa hodočašća…

Obično se kaže: nije me to još pogodilo. Mene jeste, stvarno mi se tako čini, ali to ne znači da mi unutrašnji glasovi neće postavljati još teških pitanja. Videli ste, povukao sam se iz Tokija. Neki bolovi i povrede su se vratili i sada moraju da se vidaju. Ne možemo uvek da se nateramo na patnju. Jer, da bude jasno: ne želim da pomislite da sam mazohista!”

Čovek koji je sve tri grend slem titule osvojio na račun Đokovića, uvek se isticao ljudskim i iskrenim pristupom sportu. On je jedan od retkih koji u ovom trenutku iskreno saoseća sa srpskim teniserom, baš kao što je to otvoreno pokazivao posle pobeda u finalu Rolan Garosa 2015. i Njujorka 2016.

On zna da Novak nije mašina niti mazohista, kao i da doživljaj treće grend slem titule ne može da se poredi sa onim što je srpski as doživeo kada je iz rekordnog, 12. pokušaja, osvojio Rolan Garos i prvi u istoriji tenisa spojio sve četiri najveće titule na tri različite podloge.

A, umesto zasluženog odmora, čekali ga Vimbldon, Rio i Njujork, sa jedinim preostalim ciljevima: kako od 12 grend slem titula što pre da skoči na Federerovih 17, a usput da osvoji i olimpijsko zlato, u trci za najboljeg u istoriji.

IZVOR I FOTO

Ostavite komentar

%d bloggers like this: